МИЛИЧКО ТРИФУНОВИЋ ЗА ГЛАС ХОЛМИЈЕ ''БЕЗ ПРОШЛОСТИ НЕМА БУДУЋНОСТИ ''
''БЕЗ ПРОШЛОСТИ НЕМА БУДУЋНОСТИ ''
Разговор Горана Киковића, главног и одговорног уредника ''Гласа Холмије'' са Миличком Трифуновићем, предсједником Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране.
.
Миличко Трифуновић рођен је у селу Заграђу (Полица), од оца Милорада и мајке Достане, дјевојачко Секулић. Основну школу завршио је у родном мјесту, а гимназију у Беранама. Вишу Комерцијалну школу завршава у Пећи, потом уписује други степен Економског факултета у Нишу, гдје је и апсолвирао. Радио је у органима управе Општине Беране до 1987. године на радним мјестима референта за разрез пореза, референта за грађанска питања, потом као матичар пуних десет година. А након завршавања првог степена Економског факултета радио је као инспектор друштвених организација. Од 1977. године ради на пословима и радним задацима у Управи за некретнине, као савјетник један. Према општем мишљењу на свим пословима истакао се као марљив и ревностан службеник и поштен радник, који је увијек био на услузи грађанима.
Од 16. фебруара 2007. до 3. јуна 2011. године био је секретар Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране - секција Полица. Потпредсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране је од 27. фебруара 2012., дошавши на то мјесто са мјеста предсједника Поличке секције, једне од најстаријих и најактивнијих скција у Удружењу. Био је и предсједник Одбора за подизање споменика попу Јосифу Михајловићу Поповићу, који је подигнут 16. октобра 2011. код Цркве Свете Тројице на Полици. За предсједника Удружења је изабран на Видовдан 2014.
Радо се одазвао да говори за ''Глас Холмије'' и да нас упозна нешто више о раду Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране, са геслом: ''БЕЗ ПРОШЛОСТИ НЕМА БУДУЋНОСТИ''.
КИКОВИЋ: Шта је ваше Удружење урадилона поштовању историје и традиције у Црној Гори и на простору Васојевића с обзиром да ваше Удружење дјелује као регионални одбор и баштини ослободилачке ратове српског народа до 1918. године?
ТРИФУНОВИЋ: Ово Удружење поштује и обиљежава све датуме и личности од Косовског боја 1389-те па до 1918-те. Зато смо у протеклом периоду афирмисали заборављене догађаје, битке и јунаке Беранског краја и простора области Васојевићâ и тиме отргли од заборава нашу славну прошлост, зарад будућности наших потомака. Јер, онај народ који заборавља своју прошлост неће имати будућност. Наша организација је настала далеке 1934. године и функционисала до другог свјетског рата 1941. године, послије рата није обнављан њен рад и тек је 15. новембра 1996-те група поштовалаца и потомака оних славних јунака са Мојковца, Гласинца и других битака и бојева, на челу са публицистом и хроничарем Васојевићâ Радомиром Губеринићем, обновила рад.
КИКОВИЋ: Како ради и дјелује Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране, данас?
ТРИФУНОВИЋ: Циљ постојања Удружења данас јесте да окупља потомке и поштоваоце ратних добровољаца ради његовања славних слободарских традиција добровољачког покрета, слоге, развијања патриотских осјећања, чувања духовних вриједности и културних добара српског народа. Удружење у Беранама ради и дјелује преко регионалног одбора који има своје о ргане: Скупштину, предсједника, потпредсједника, секретара и два члана руководства Удружења. Удружење односно регионални одбор има мјесне секције, секцију младих и секцију жена, које раде и дјелују на његовању славних слободарских традиција добровољачког пократа. Сви органи Удружења раде из почасти и добровољно. Рад Удружења је обновио 15. новембра 1996-те публициста Радомир П. Губеринић, који је био први предсједник. Почасни предсједник био је угледни старина из села Калудре Љубомир Бабић као једини живи добровољац из Балканских и Првог свјетског рата, потпредсједник примаријус др Миленко Вујовић, чланови одбора били су: правник Милош Барјактаровић, професор историје Драгомир Мијатовић и агроном Марко Бабовић. Регионалном организацијом Беране руководили су до 2014.: предсједник Горан Киковић, професор историје, потпредсједник Миличко Трифуновић, економиста, секретар Живко Бјелановић, дипл. правник, и чланови Добривоје Вешовић, дипл. инг. арх. и др Данило Стијовић, стоматолог. У оквиру Регионалног одбора дјелују и секције Удружења и то: Доњоржаничка - предсједник Доброслав Доле Девић, Поличка - предсједник Мило-Јоле Цикић, Заострошка - предсједник Томислав-Баћа Нишавић, Шекуларска - предсједник Влајко Лабудовић, Будимска - предсједник Вука Бабовић, Штитарска - предсједник Арсо Стијовић, секција Ђаловићи-Црвско -предсједник Бојан Ђаловић, Лужачка - предсједник Душан Поповић, Беранска -предсједник Драган Радић, Бераноселска - предсједник Драган Богавац, Дапсићка -предсједник Милан Мане Цимбаљевић, Црновршка - предсједник Данко Оровић, Петњичка - предсједник Војислав-Војо Барјактаровић, Скандинавска - предсједник Љубомир Т. Девић, секција младих - предсједник Љубиша Кнежевић и секција жена - предсједница Весна Бабовић.
Садашње руководство чине : почасни предсједник Горан Киковић, професор историје, предсједник Миличко Трифуновић, економиста, потпредсједници: Мишо Бојовић, Дрган Радић, Радован Губеринић и Душан Поповић, секретар Живко Бјелановић, дипл. правник, и чланови Добривоје Вешовић, дипл. инг. арх. и др Данило Стијовић, стоматолог.
КИКОВИЋ: Шта је Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране урадило те је добило престижну награду општине Беране плакету ''21 јул'' ?
ТРИФУНОВИЋ: Удружење је у протеклом периоду оправдало своје постојање, јер је уз помоћ шире друштвене заједнице и многих добротвора, потомака и поштовалаца обновило и подигло велики број споменика и спомен обиљежја: 1997. године подигнут је споменик погинулим борцима Васојевићке бригаде који су на Штедиму 1912-те сахрањени. Њихови земни остаци сахрањени су код манастира Ђурђеви Ступови; 1998. године подигнут је споменик Поличким устаницима и војницима Друге Српске армије, који су умрли приликом повлачења 1915. године, а споменик је подигнут код цркве Свете Тројице на Полици; 2003. године подигнут је споменик борцима Рудешке битке, у којој су устаници Васојевићâ на челу са војводом Миљаном Вуковим Вешовићем поразили турску војску предвођену Селим-пашом. У бици је погинуло око 2 000 Турака, међу којима и Селим-паша и његов син Ибрахим-бег (Селим-пашу је посјекао Стефан Ћорац из Дапсића). У борби је погинуло и 300 устаника; 2005. године подигнут је споменик над гробом јунака и стотинаша Или-Петра Стијовића у сарадњи са мјештанима села Црвско и Ђаловићи. Или–Петар Стијовић је погинуо 1861-ве у пробоју 300 Васојевића према Србији, а наш Одбор једном годишње посјећује његов гроб, који одржава мјештанин села Црвско Славко Маслак; 2006. године обновљен је споменик Краљу Александру Првом Карађорђевићу (1888-1934) у Тифранској клисури, код Доњег Заостра, на старом путу Беране-Бијело Поље. Краљ Александар Први Карађорђевић је пут урадио 1929-те и српски народ Васојевићâ му је у знак захвалности 1929. године подигао споменик; 2008. године подигнут је споменик учесницима Доњоржаничке буне, као и свим погинулим у ратовима против Турака са подручја Доње Ржанице, Калудре, Загорја, Роваца и Доњих Луга. Споменик је подигнут на Доњоржаничком гробљу; 2011. године подигнут је споменик попу Јосифу Поповићу Михајловићу (1810-1865), племенском капетану Доњих Васојевића. Споменик је подигнут код цркве Свете Тројице на Полици у сарадњи са Црквеним одбором - Полица; 2011. године подигнут је споменик Калударској буни из 1912. године код Основне школе у Калудри, заједно са мјештанима Калудре;
КИКОВИЋ:Шта мислите о ''Гласу Холмије''?
ТРИФУНОВИЋ: Само покретање часописа је заиста позитивна ствар. Часопис је себи дао озбиљан задатак са циљем да пропрати све активности на подручју Васојевића и да повезује Васојевиће широм свијета. Мислим да је у томе за сада успио. Часопис прати и наше Удружење и све активности српских удружења и према оцјени већине читалаца он је прави глас српског народа Лимске долине. Идеју да часопис излази тромјесечно подржавам, јер нам је овај часопис потребнији данас него икада раније. Да би своју душу сачували, потребно је његовати завичајну историју, своју културу, његовати претке своје, а то управо ради часопис ''Глас Холмије'', који се бори против фалсификата а за историјску истину.
КИКОВИЋ: Која је ваша порука читаоцима нашег часописа?
ТРИФУНОВИЋ: Да поштују своје претке и своју прошлост, јер без прошлости нема ни будућности.
КИКОВИЋ: Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране добило је 2013. године ''21. јулску награду'' коју додјељује општине Беране и поводом тога било је у јавности реакције реиса Исламске заједнице у Црној Гори Рифата Фејзића. Какав је став Удружења по том питању?
ТРИФУНОВИЋ: Ми смо неспорно заслужили ово највеће општинско признање, а Фејзићу и свим његовим истомишљеницима треба да буде јасно једном за свагда да није било никаквих злочина над муслиманима, него је управо обрнуто а ја ћу вас подсјетити на стравични геноцид који је извршен над Србима: дана 16. октобра 2012-те навршило се 100 година од ослобођења Старе Србије и Рашке области од турске окупације. Рашку област, Немањину Рашку, Турци су окупрали 1455. године, када је освојена и тврђава у Бихору. Ко није хтио да се потурчи морао је да бјежи у планине, а Његош је то овјековјечио записом
''СВАКИ СРБИН КОЈИ СЕ ПРЕВЈЕРИ,
ПРОСТО ВЈЕРУ ШТО ЗАГРЛИ ДРУГУ,
НО МУ ПРОСТО НЕ БИЛО ПРЕД БОГОМ
ШТО ОЦРНИ ОБРАЗ ПРЕД СВИЈЕТОМ
ТЕ СЕ ЗВАТИ СРБИНОМ НЕ ХОЋЕ.
ОВО ТИ ЈЕ СРБЕ ИСКОБИЛО,
РОБОВИМА ТУЂИМ УЧИНИЛО...''
Исламизиране Србе Турци су називали бошњацима, према турској ријечи ''бош'', да би се разликовали од Турака азиjата, како су нам објаснили и Вук Караџић и Иво Андрић. Страховити окупаторски режим је разлог масовних сеоба Срба у прекодунавске хришћанске земље, као што су Угарска и Русија, гдjе су оснивали српске градове. Тако Сентандреја, Темишвар и неки други градови били су чисто српски градови. Ови Срби временом су се претопили у домицилно становништво и нестали као народ. Турска окупација је српском народу нанијела огромну ненадокнадиву штету, зауставила цивилизацијски напредак за неколико вјекова, подијелила српски народ на православне и исламизиране Србе и тиме их супроставилa до физичких сукоба. Физичким истријебљењем и посебно ''данком у крви'' направљена је генетска пустош српског народа. Невјероватна је чињеница да је под таквим вишевјековним геноцидним условима дио српскога народа ипак сачувао свој национални идентит – језик, српску културу и обичаје, православну вјеру. То је успио само захваљујући снажној српској националној свијести, која је створена за вријеме Немањићâ. Доба Немањићке државе Србије је златно доба српске историје, јер је очувало српски народ од тоталне исламизације и нестајања српске нације.